XV medjunarodne bijenale

plakat


Ništa u životu ne prolazi brže nego sam život, zapisali su mudri, a pamte oni smrtni ljudi koji svojim kratkotrajnim bavljenjem među živima to i potvrđuju. Toj gorkoj istini podležu podjednako i idealisti i materijalisti,kao što se tome pokoravaju i oni koji ne veruju ni u šta , ili sumnjaju, ili su predani bilo kojoj veri. Tako je kada se radi o materijalnoj prirodi čoveka.

Nasuprot tome, neograničeno, skoro večno traju i zauvek na sebe skreću pažnju dela duha umetničke prirode. Ona nadilaze sve životne efemerne i prolazne čari i zadovoljstva i zauvek se utiskuju u svet emocija , misli , radosti, pa i bola. Deluju na čovekova čula i svojim materijalnim otelotvorenjem bogate njegov život : bilo slikom, bilo stihom, pozorišnom igrom ili bilo kojim dahom umetnosti.

Milena Pavlović Barili je čedo mediteranskog duha, kulture i podneblja, po ocu, i slovenski nežne , zanete u san i igru , po majci. Samo tako sazdana ona je svojim darom, ono što je u nju bilo usađeno rođenjem, ugledala najlepše nebo iz svoje bašte, iz svoga zavičaja, a on se proteže od Parme u Italiji, do Požarevca u Srbiji. Njen raskošni talenat nosio je u svom začeću i trajanju svetlosti , kulturu italijanskog podneblja, ali i mutne , mistične balkanske tajne. Samo takva sinteza mogla je da stvori ona likovna i poetska nadrealna tajanstva koja zalaze u jedinstven i originalan likovni – poetski izraz.

Dah i duh njenog kratkotrajnog života ( rođena 05. novembra 1909. godine, a potonula u san 06. marta 1945. godine ) čuva njeno umetničko delo sažeto u slikama i stihovima , a predato javnosti u njenoj rodnoj kući, preobraženoj u njenu galeriju.

Posebno dragi Milenini gosti su njeni sapatnici – slikari, koji svojim delima daruju i bogate sećanje na nju . Njihovi bijenalni dolasci Mileni u pohode, posebna su čast , jer svojim delima šire i razuđuju umetničku inspiraciju same suštine umetnosti slike.

Svako umetničko delo, svaka umetnost ima dva života. Jedan je onaj koji u to delo utka sam umetnik, bilo slikar ili pesnik, i on traje zatomljen ili izložen javnosti . Drugi život svakom umetničkom delu, svakoj umetnosti daruju njeni poštovaoci, zaljubljenici i sapatnici. Onda taj drugi život postaje opšta radost i zajedničko poverenje snazi umetničkog značenja. To produženo trajanje umetničkih iskri u onima koji slede samog umetnika i u njegovom umetničkom izrazu prepoznaju onu svetleću liniju koja premošćuje vreme i ljudski vek, preobražava se, iz generacije u generaciju, kao tekovina umetnosti i kulture koja zbližava ljude, gradi mostove prijateljstva i ljubavi.

Sam život Milenin i njeno sneno umetničko delo – slike i poezija, neposredni su i trajni primer kako umetnik i umetničko delo premošćuju i vreme i prostor. Podjednako cenjena i poštovana u Rimu , Parizu, Londonu, Njujorku i Beogradu, ona iz svog Požarevca i rodne kuće zrači poziv i izazove svim generacijama maštovitih i sklonih da u tajanstvo , čaroliju i mistiku umetnosti veruju . Veruju , jer umetnost nije sam život , ona je više od svakog smrtnog života.

Posebna je linija trajanja umetničkog dela kada se ono razlije u generacije umetnika koji dolaze. Nalazeći u Mileninom umetničkom delu inspirativno izvorište, mnogi slikari i pesnici , kao da svojim delima produžavaju smisao i trajanje , san i maštu koju pretaču u svoju umetničku paletu ili rukopis. Tako nastaje jedna niska, slikoviti đerdan srodnih umetničkih dela, mada, često, duboko različitih, a prepoznatljivih, kao da su otkani jednim dahom i duhom, a izraženi u četiri ili više ruku. Na taj način dolazimo do saznanja da je smisao bijenalnih omaža jednom umetniku koliko u produženom trajanju njegovog umetničkog dela, toliko i u smotri i proveri snage same inspirativnosti njegovog umetničkog značenja. Bijenale ” U svetlosti Milene ” to reprezentativnim postavkama svedoči . Jeste to počast Mileni ali istovremeno i prepoznati zrak njenog trajanja u generacijama koje dolaze.

Prvi jugoslovenski bijenale, održan u čast slikarstva Milene Pavlović Barili i povodom otvaranja njene memorijalne galerije, pod nazivom “San i mašta” održan je u jesen 1962. godine. Bijenale nije zaživelo, odnosno, nastaje prekid priređivanja bijenalnih izložbi sve do 1983. godine, kada se , u novembru mesecu iste godine, priređuje nova bijenalna izložba Mileni u čast, ali sada pod novim nazivom , “U svetlosti Milene”, koja se od tada pa do današnjih dana neprekidno održava svake druge godine.

Tradicija koja je uspostavljena sa prvim bijenalom, da na njemu izlažu vrhunska imena likovne umetnosti, održala se u svim dosadašnjim godinama. Počev od onog prvog iz 1962. godine, kada su u selekciji Lazara Trifunovića izlagali Vladimir Veličković, Jordan Vasilije , Kunoski Spase, Branko Miljuš, Miodrag Nagorni, Ljubo Popović, Milan Popović, Svetozar Samurović, Milić Stanković, Šejka Leonid i Marko Šuštarčić, pa do ovogodišnjih izlagača , ova manifestacija predstavlja krupan događaj u srpskoj kulturi, kao i svojevrstan praznik likovne umetnosti.

“Poezija stoji u osnovi ove izložbe” – rekao je njen prvi selektor Lazar Trifunović. Ta misao kao da je bila i ostala ideja – vodilja za sve potonje selektore, počev od Đorđa Kadijevića i Srete Bošnjaka do Raše Trkulje i Nikole Kusovca, ali i svih ostalih koji su birali i predlagali slikare i njihova dela za Bijenale ” U svetlosti Milene “.

Nesumnjiva je čast koja je svima njima ukazivana kada su birani za selektore , kao što su i oni svojim imenom i delom činili čast samom bijenalu. Svakako da je i ovogodišnji selektor , daroviti i osvedočeni likovni kritičar Dragan Jovanović Danilov, sledio iznetu misao svoga prethodnika , tragajući za poetskim u odabranim i izloženim slikama.

Milisav Milenković


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *